Хипербореја - могућа прадомовина Индоевропљана - одломци
Приказане анализе показују да постоји обиље аргумената за формирање другачије слике Старе Европе (оне која је претходила римској и грчкој цивилизацији) него што је слика данашње званичне историје, као и мноштво аргумената који указују на то да је Винчанска цивилизација морала имати континуитет до историјског доба и током њега. Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености.
Нема такође никакве сумње да је Винчанска цивилизација индоевропска. Вељтманове анализе, као и бројне наведене анализе које се уклапају у такав приступ, показују да је сродност словенског народа са староседеоцима била на простору који далеко превазилази простор Винчанске културе (онакве каквом је дефинисана у археологији). Ове анализе такође показују да се та сродност међу народима и племенима очувала све до периода распада Римске Империје и да се и до данашњих дана могу наћи бројни трагови код свих европских народа.
Ако сматрамо да смо досадашњим анализама у највећој мери задовољили потребу за утврђивањем порекла данашње европске цивилизације и прапостојбине Индоевропљана крајем неолита и почетком металног доба, сада долазимо до сасвим логичног питања, које се природно намеће: где се налазила још давнија прапостојбина Индоевропљана и да ли до њених трагова можемо доћи на основу расположивих података?
Археолошки налази утврђују постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета би се лако закључило да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Ипак, чињенице из антрополошких студија указују на то да су Индоевропљанима у области Медитерана претходили другачији народи (најчешће се утврђује да се ради о негроидима)1.
Разлог за овакве промене треба тражити пре свега у климатским и геолошким променама у Европи, Медитерану, Малој Азији и Блиском и Средњем Истоку током последњих 20-ак миленијума. Познато је да је последње ледено доба у Европи држало залеженим већи део копна северно од Алпа и Дунава и да је отопљавање почело пре 20-ак миленијума. Такође је познато да је у тим процесима било неколико мини циклуса климатских варијација. Такође се зна да је ниво океана варирао за више од 100 метара у тим процесима и да су велики простори данашње Европе мењали свој лик.
Поставља се питање: где су Индоевропљани могли живети пре више од десетак миленијума и како је текла њихова сеоба на просторе Подунавља, Балкана, Мале Азије и северно од Црног Мора?
Палеоклиматске и геолошке анализе пружају шансу за такво истраживање. Претходне анализе указују и на могућност трагања помоћу лингвистике и митологије. Што се тиче митологије европских народа, она указује на неке од могућности за у трагању за прапостојбином, а међу њима су најизразитији библијски Сенар, простори који су могли бити погођени библијским Потопом, Атлантида и Хипербореја. Митови о потопу су распрострањени у многим народима и изван Европе, па то логично указује на памћење јако старих стварних догађаја, највероватније изазваних климатским и тектонским поремећајима.
Митови о Атлантиди и Хипербореји су дубоко уткана у митологију многих европских народа, па их никако не треба занемарити. Оба простора су тајанствена. Локација Атлантиде је до данас тражена у безброј студија у свим просторима Атлантика и Медитерана, а са Хиперборејом је ситуација нешто једноставнија, јер за њено ближе лоцирање стоји на располагању само ограничен простор на северу Евроазије. Нажалост, општа знања из климатологије данашњег света говоре против такве могућности. Па ипак, неки новији резултати палеоклиматологије и палеоокеанографије указују на могућност да то није увек било тако и да у митовима има рефлексија реалних догађаја.
Познати руски научник Лав Николајевич Гумиљев је изучавао степске народе Евроазије и при томе се користио изразито мултидисциплинарним приступом, повезујући знања из бројних научних дисциплина, чиме је дошао до веома оригиналних и убедљивих закључака 2. Тако он (на с. 21) констатује да је крајем последњег леденог доба (између 20.000 – 12.000 година пре Христа) у Сибиру постојала бујна степа, над којом је сијало вечно плаво небо (над ледницима је стајао стабилан антициклон, а кишоносни облаци су обилазили Сибир са јужне стране).
Воде је у рубним зонама било у изобиљу од топљења ледника и у рекама и језерима је било пуно риба и птица. У степи је било мало падавина, али је обиље траве хранило стада мамута, говеда, јелена и газела. У таквим условима је постојао период од више хиљада година стабилног живота у хармонији са природом, чиме је лако објаснити настанак веома развијене животне философије, религије и обичаја код Индоевропљана (нпр. култ Сунца, велики значај говечета – симбола благостања и јелена – симбола Сунца).
Потпуним завршетком леденог доба, клима се мења и циклони доносе влагу у Сибир, северну Русију и Скандинавију. Степе се претварају у тајге, а животиње које пасу преселиле су се на југ у преостале суве степе. За њима су кренули и ловци и већина осталог становништва. Остали су само риболовци и птицеловци са обала река.
Тако долази до велике сеобе Индоевропљана. Гумиљев не везује ову појаву стриктно за Индоевропљане (што није ни битно, јер не морају само Индоевропљани бити потомци тог северног Пранарода), али Тилакова теорија, о којој ће бити речи, употпуњује се са њим и намеће се логични закључак о реалној остварљивости оваквог сценарија, док се временски период поклапа са појавом неолитских Подунавских култура, које би онда биле сасвим логичан наставак ове цивилизације.
Л.Н.Гумиљев наводи реузултате истраживања Брукса (према Гордону Чајлду), према којима су у време Вирмског леденог периода атлантски циклони пролазили преко Сахаре, Либана, Месопотамије, Ирана и Индије, што је стварало бујне степе у данашњим пустињским зонама Сахаре, Блиског и Средњег истока . Крајем IV миленијума пре Христа циклони продужавају на север, степе се исушују и погодни услови за становништво концентришу се на долину Нила.
Слично потврђује Е. Ле Даноа 3, према коме су око 5.000 година пре Христа Калабрија, Сицилија и Тунис били спојени копненим мостом; Црно Море и Каспијско и Аралско језеро су чинили једну заједничку депресију; Чадско језеро је имало величину данашњег Црног Мора и постојало је нешто мање Нигерско језеро; Црвено Море је било језеро, а Нил се уливао у Чадско језеро (делту је направио тек око 3300-3200. године пре Христа); Западоевропска атлантска обала се простирала до иза Канарских и Азорских острва, а Егејско море је било копно и спајало је Балкан и Малу Азију. Према астрономским прорачунима, кључни тренуци климатских промена су се десили око 4.800. и 2.000. године пре Христа.
Позабавићемо се мало више анализом до сада познатих чињеница које говоре о Хипербореји и покушаћемо да утврдимо постојање разлога да се настави са трагањем за хиперборејским коренима индоевропске цивилизације. Новији резултати руских научника указују на такве разлоге и отварају широко поље даљих истраживања.
Почећемо од почетних студија које су претходиле данас важећим историјским теоријама. Стари немачки историчар Карл Готлоб Антон4, сматра Јазиге Словенима, односно једним од првобитних општих словенских имена. Према њему, најпре су Грци, Словени, Тојчери, Перси и Армени чинили Пранарод, који он условно назива Кавкасци. Потом су од њих постали Хиперборејци. Први Тојчери су се у прастаро време звали Немеци. Од Хиперборејаца су настали Сармати, који су Срби, а Срби су најстарије име за Словене. Касније су се, према Антону, Срби поделили на Јазиге и Србе. Срби се никада нису звали Словени, већ је то име касније пренето на Јазиге, који су после упада у Дакију почели да добијају различита имена (уместо ранијег имена Сармати) – Јазиги, Метанасте, Седловати. Према Антону, од Словена су настали Руси, Чеси, Моравци итд., а од Срба Анти и Венди, од којих касније Пољаци, Кашуби, Срби итд. Срби су у стара времена, настањивали Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен.
Антоново тумачење је једно од реткох које уважава старогрчке ауторе и њихове записе о Хипербореји и Хиперборејцима. Старогрчки аутори су Хиперборејом називали северне области иза Бореја (Северног ветра), о чему говори и Вељтман у својој студији Индогермани или Сајвани.
Тајанствена Хипербореја је приказивана на картама и о њој су испредане легенде, а римски аутор Плиније Старији у својој “Природној историји” (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о реалном древном становништву Поларног круга (детаљније о овоме пише Валериј Демин5), који је са Јелинима у вези преко култа Аполона Хиперборејског.
Плиније описује дуге сунчане периоде од пола године, изобиље хране и богатства, у коме људи умиру само кад се презасите животом.
Према Диодору Сицилијском, у Хипербореји се налази храм Аполона, бога Сунца, који по грчкој митологији потиче са Севера. Демин наводи мишљење руског научника Черткова да се у имену Аполон налази исти корен као у руским речима опалять, опаленный, опаляющий, тј. исто значење као у српској речи опалити. Даља Деминова истраживања указују на више разлога за заснованост оваквог мишљења.
Херодот описује пут Аристеја из Проконеса, који је (инспирисан предањем о Аполоновом завичају у Хипербореји, у који одлази сваке зиме) кренуо на север трагом Хипербореје. Тако је стигао до Иседоније. Према Херодоту, Аристеј је учио да “иза Иседоњана станују Аримаспи6, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале, станују Хиперборејци7”.
У каснијој хеленској и римској традицији јавља се рефлексија мита о земљи вечне светлости Thule ultima a sole nomen habens. Мит о Тули је уграђен у митологију многих народа, али не само европских, већ и митологији индијанских племена Науа, Астека и Толтека постоји сећање на земљу сунца Туле на далеком северу. Престоница Толтека је чак носила име Тољан (Tollan).
Осим тога, култ Сунца је изражен код свих монголских народа у Азији и код америчких Индијанаца у форми орнамената змајева и различитих верзија свастике или спирале, што све представља симбол Сунчевог циклуса и вечног обнављања.
Реч тула има веома старо значење – у санскриту означава непомичну тачку, ослонац на ваги, тј нешто око чега је неко окретање, тј. прекретницу. У српском језику има неколико речи овог корена, који означавају неку пропаст, крај, гушење: тулити, утулити, притулити, замотати.
У поређењу са санскритском основом наше речи означавају неку прекретницу, промену суштинског стања. Из појма гушење, крај се вероватно изродило тулити у смислу тужбалице, тј. завијања (отуда тулајка на колском точку, која цвили док се точак окреће), а појму завијања, замотавања одговара тулац (нешто завијено, цев).
Велики картограф Меркатор на својим картама представља Хипербореју као велико копно око Северног пола, са крстообразном формом четири реке или морска теснаца. Једна од таквих мапа (према Деминовом приказу) дата је на слици 5..
Мистерији Меркаторове карте придружује се податак о постојању више географских карти на којима су приказани делови копна који нису могли бити познати у време њиховог настанка (нпр. чувена карта турског адмирала Пири Рејса, на којој су изузетно прецизно нацртани обриси америчког копна неколико деценија пре него што их је Америго Веспучи званично открио, а анализе те карте показују необичне карактеристике цртежа које би нормално настале на основу снимања са велике висине).
Једну од таквих необичних чињеница уочио је (према наведеној референци Д.Калајића) астроном последњег француског краља Жан Силвен Баји8 (1736-1993, када је гиљотиниран), који је закључио да су мапе древних индијских астронома морале настати као резултат веома прецизних опсервација са простора између 50 и 60 степени северне географске ширине приликом кретања на југ. Он је претпоставио да су те карте заправо копије старих карти Атлантиђана.
Изучавајући Веде, Индус Локамања Махарађ Бал Гангадхар Тилак9 открива низ података, које нормално није могуће логички објаснити, али постају потпуно јасни и логички повезани ако се претпостави да су творци Веда у време њиховог настанка (према Тилаку, најмање 4.500 година пре Христа) живели у поларној зони и да су располагали великим знањем из астрономије.
Тек тада постају разумљиви описи дугих зора, кружења Сунца по хоризонту и дани и ноћи од по шест месеци. Тилак гради теорију, по којиј су Индоевропљани пре последњих великих климатских промена у Евроазији живели дужи период у Арктичкој области.
Пре упуштања у излагање чињеница Тилакове теорије, напоменимо да оваква теорија има дубоку логичку заснованост. Најједноставнија компаративна етнолошка анализа индоевропских народа, нарочито уз Вељтманово осветљавање, показује велику улогу епске поезије, која је служила као преносилац свих видова знања и велику улогу култа Сунца и светлости.
Епска поезија са уграђеним тако дубоким и обимним знањима и философским принципима, никако није могла да буде резултат медитација појединаца током периода од неколико векова. Прилично је логично да је тако грандиозан резултат духовности могао да буде формиран тек после више хиљада година живота у стабилним условима, уз велику улогу Сунца и његовог циклуса.
Тилак у свом закључивању користи резултате астрономских изучавања Земљиног кретања око Сунца и теорију осунчавања као објашњење за циклусе ледених доба. У време Тилакових анализа још није постојала Миланковићева теорија10, која је ово у потпуности потврдила и дала веома прецизне параметре циклуса ледених доба у последњих више стотина хиљада година.
Тилак прорачунава да је максимум хладних зима на северној хемисфери наступио око 9250. године пре Хр. и да је постглацијални период наступио најкасније око 8000 година пре Хр. (он сматра да је ледено доба завршено на око 10 миленијума пре Христа). На основу до тада расположивих резултата научних истраживања, он полази од претпоставке да на самом почетку неолита Европу настањују расе, чији су потомци данашњи народи Европе који говоре индоевропске језике, искључујући могућност да су они досељени од некуда из Азије у постглацијалном периоду, али наглашавајићи да то још не значи и да се ради о аутохтоном становништву Европе.
Тилак такође сматра да постоје добри разлози за претпоставку да су коришћење метала у Европу донели страни народи. Такође полази од чињеница да је човек постојао и пре ледених доба, а да су током промена ледених доба мењани и облици континената. Он сматра да постоје довољни разлози да се сматра да је у арктичкој области током међуледених доба владала блага клима. Такође Тилак наглашава да нова научна открића ничим не оповргавају тврдње унете у Веде, које указују на то да су њихови творци некада давно живели у арктичким просторима.
Анализом рељефа Северног Сибира и дубине Арктичког Океана, Тилак закључује да постоји велика могућност да је у време краја последњег леденог доба постојало пространо копно у близини Северног пола са благом климом. Он такође прати кретање поларне звезде током прецесије земљине осе са циклусом од око 21.000 година и њено премештање кроз сазвежђа; кружење звезда по небу и хоризонту, као и кружење Сунца по хоризонту; поларну светлост; дуге зоре и поларне ноћи итд.
Посматрајући све те појаве као реалност и стављајући се у позицију посматрача, Тилак у својим анализама у Ведама налази делове које лако препознаје као одговарајуће описе оваквих појава.
Анализирајући неке од описаних појава и узајамне положаје звезда и сазвежђа током последњих миленијума, Тилак долази до закључка да описи у Ведама, осим што су настали у арктичкој области, описују ситуације које су према међусобном положају звезда старије од 4.500 година пре Хр.
Тилак даје своје коначне закључке, према којима су стари Индоевропљани живели у међуледено доба на пространом Арктичком копну у близини северног пола. У периоду од 10.000-8.000 година пре Хр. ова земља је уништена залеђивањем и тоњењем.
У периоду од 8.000-5.000 година пре Хр. настају сеобе и лутања преживелих представника индоевропске расе Европом и Северном Азијом. То је период када пролећна равнодневица још не улази у сазвежђе Ориона.
У периоду 5.000-3.000 година пре Хр. наступа раздобље Ориона, када пролећна равнодневица улази у сазвежђе Ориона. Бројне ведске химне спадају у први период овог раздобља.
У периоду од 3.000-1.400. година пре Хр. пролећна равнодневица улази у сазвежђе Плејада. У том периоду настају компилације ведских химни, а сећање на арктичку прапостојбину је избледело.
Милутин Миланковић је својим истраживањима климатских промена успоставио веома прецизан модел, који је последњих деценија наишао на опште прихватање, јер се показао као изузетно прецизан. У једној од својих анализа11.
Миланковић чак веома прецизно лоцира период када би могао да постоји период благе климе у зони Арктика:
“За време оне хиљаде године коју полови година 9500 пр. Христа уздигао је се над Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које сада више не могу.”
Спајањем чињеница Миланковићеве и Тилакове теорије и придруживањем анализа Лава Гумиљева за област Северног Сибира, слика поларне прапостојбине Индоевропљана почиње да добија сасвим реалне контуре.
Новији резултати палеогеолошких и палеоклиматских истраживања су подстакли руске научнике да овоме посвете већу пажњу и да у својим истраживањима дођу до нових чињеница које говоре у прилог хиперборејској теорији порекла Индоевропљана.
Ове теорије такође показују дубоке заједничке корене индоевропских народа и откривају огромну количину информација о старој историји словенског пранарода очувану у руској митологији, причама (скаскама), бајкама у стиху (билинама) и у мноштву очуваних материјалних и писаних трагова.
Александар Фомич Вељтман је то схватио још пре готово 150 година. Његове анализе засноване на повезивању чињеница из историјских списа и народне поезије дале су невероватно добре закључке. Нови докази показују колико је Вељтман био испред свога времена и колико су његови закључци још увек драгоцено упутство за даље истраживање.
Оживљавање Хипербореје у новим руским истраживањима
Гумиљев са својом теоријом о Сибиру пружа реални основ за постојање једне широке просторне зоне са стабилном повољном климом током дугог временског периода. Тилакова теорија све то још више помера на север, а узајамно слагање са Миланковићевим прорачунима указује на могућност да је такав период постојао око 10.000. – 9.000. године пре Христа. Наставак тог периода би могао да се протегне на наредних неколико миленијума, уз померање становништва према југу.
Новија истраживања Валерија Никитича Демина употпуњују претходно наведене теорије12. Демин наводи резултате новијих међународних истраживања на северу Шкотске, која потврђују да је још пре 4000 година клима на Северу била далеко гостољубивија него данас.
Такође Демин наводи податак ранијих истраживања руских океанографа и палеонтолога, који су утврдили да је у току 30-15 миленијума пре Христа клима Арктика била блажа и да је Северни Ледени океан био топао, без обзира на присуство ледника на континенту. Демин наводи да су до сличног резултата дошли и амерички и канадски научници. Он су утврдили да је у време Висконскинског залеђења у центру Северног Леденог океана постојала зона умерене климе у којој је могла да постоји флора и фауна која није могла да опстане у поларним и приполарним зонама Северне Америке. Овај закључак је још повољнији за одрживост хиперборејске теорије, него што то допуштају Тилакова теорија и Миланковићеви прорачуни климатских промена.
Нови резултати палеогеографа и палеоклиматолога, доступни на бројним сајтовима Интернета, доносе бројне потврде теоријама о топлом периоду крајем леденог доба у Арктичкој зони и о постојању великог броја језера у Сибиру око 10.000 година пре Хр., од којих је највеће прекривало већи део северозападног Сибира. Такође је утврђено да су постојале степе и да је живело пуно мамута (нпр. на Врангеловом острву све до 3.500 година пре Хр.)13. Тако Роберт Мек Ги у својим анализама арктичке климе крајем леденог доба утврђује да је клима у арктичкој зони 7.000 година пре Хр,. била заначајно топлија него данас и да је то трајало наредних 3.500 година14.
Валериј Демин је организовао две експедиције 1997. и 1998. године (под именима Гиперборея 97 и Гиперборея 98)15, пошавши путем првог систематско истраживања простора у којима је могла да се налази Хипербореја, спроведеног у Русији 1922. године од стране Александра Барченка и његовог сарадника Александра Кондјајина на полуострву Кола у Руској Лапландији, на обалама старог воденог светилишта народа Саами – Сејдског језера (Сейдозера). Резултати ове експедиције су, заједно са подацима који су инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а сами истраживачи су изгубили животе у чисткама током наредних година до 1938. године.
Познато је да је Барченко користио као полазне податке историософску концепцију да су у V миленијуму пре Хр. преци Индоаријаца на челу са вођом Рамом били принуђени да услед климатских промена мигрирају на југ (све док нису доспели у Индију), као и чињеницу да на северу полуострва Кола постоји више топонима који у себи садрже корене инд, ганг и рам (С.В.Жарникова из Вологде утврђује постојање основе инд у именима шест река – Индога, Индоманка, Индега, Индигирка и две реке са имено Индига, као и постојање основе ганг у именима река и језера – Ганго, Гангрека и по два пута Ганго и Гангозеро; а у близини Сејдозера постоји Рамозеро и река Индичјок).
Демин је пронашао више доказа који говоре у прилог постојања трагова прастаре Хипербореје у култури, митологији и религији старих Руса и северних народа (Саами-Лопари), мноштво топонима у Мурманској области са типичним аријским коренима инд и ганг. Такође је у својим експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98 дошао до више археолошких налаза који су се уклопили у полазну хипотезу.
Демин објашњава разлоге за тражење прапостојбине Индоевропљана на Северу бројним аргументима. Између осталог, он наводи чињенице да је у тим областима одувек познат култ Сунца. На Мурману су и данас очувани петроглифи са приказима Сунца (тачка унутар једног или два круга), а познато је и да је култура лавиринта настала на Северу. Демин наводи да је руски научник Д.О.Свјатски давно доказао да лавиринти представљају сликовни приказ кретања Сунца по поларном небу.
Анализирајући култ Аполона, Демин цитира стихове грчког античког писца из II в. Паусаније16, према којима се први свештеник – пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олењ, тј. Јелен. (већ смо из ранијих анализа видели да је јелен симбол Сунца).
Име полуострва Кола потиче од имена реке Кола и Демин закључује да то име означава Сунчеву земљу. Он такође наводи руски народни назив Кол за непомичну Поларну звезду, објашњавајући ово име чињеницом да у поларној зони Сунце кружи око Поларне звезде.
У Лапландији се налази светилишта направљена од наслаганог камења и јелењих рогова (раније их је било свуда, а сада су очувана само на планинама и слабо проходним областима). Такво светилиште – Лопарски сејд, као и камене пирамиде Саама, Демин објашњава као копију Поларне планине Меру, која представља Прадомовину у митологији Индоевропљана. Демин закључује да је култ пирамиде настао на Северу и да је миграцијама пренет на југ у Египат и у Мексико. Он то поткрепљује чињеницом да је код старих Египћана пирамида називана mr, у чему он препознаје име Меру.
Демин анализира трагове појма Меру у руском језику и традиције и утврђује да се тај појам налази у речи мир, која се јавља у три суштинска значења: васиона, народ и сагласје, али и мера, море, мор (смрт, смерть), мраз (мороз). Даље проналази трагове ове митске планине у руским бајкама у облику кристалне (стаклене) горе или стуба (столпа) до небеса.
Описујући теорије Татишчева и Ломоносова о пореклу Руса и Словена од Скита, који су дошли из Северног Сибира и који су у историји забележени под различитим именима у делима античких, кинеских, арапских и персијских аутора, Демин подсећа и на библијску причу о постојању једног језика међу људима и том приликом се позива на новије откриће лингвиста, који су компјутерском анализом преко 200 данас постојећих језика утврдили да сви они потичу од једног Прајезика.
У анализама климатских промена на Северу током последњих неколико десетина миленијума, В. Демин разрађује наведене новије теорије руских и америчких научника, према којима током последњих ледених доба на Северу није било толико леда као што се мислило. У прилог тим тврдњама Демин наводи пример палеолитског налазишта Березовска стајанка на обали Печоре, које потиче из периода 40.000 – 20.000 година пре Хр., што је у супротности са теоријама ледених доба, јер би требало да је та област у то време била дубоко под ледом.
Посебну пажњу Демин усмерава на топониме који се односе на Туле, легендарну прапостојбину и цитира Страбона, према коме се Туле налази северно од Британије на шест дана пловидбе. Он претпоставља да су древни становници Хипербореје мигрирали на југ и новој постојбини дали име Тула (притајено место). Тако се тај топоним проширио на више места (у Русији се налази стари град Тула, у Украјини Туљчин, у Француској су Тулон и Тулуз, у Мексику стара престоница Астека Тула - Тољан, у Карелији је језеро Тулос, у Мурманској области река Тулома, итд.). Трагове овог назива налази у више руских речи које имају значење некаквог птигушивања, скривања, завијања. То исто можемо запазити и у српском језику у коме се јављају речи тулити, утулити, притулити, тулајка, тулузина, тулац итд.
Такође Демин долази до закључка да би легенда о сеоби Варјага на југ до Грчке могла да буде одраз много старијег памћења о сеоби народа из северне прапостојбине. Он такође објашњава значење речи Бореј (Северни ветар) помоћу санскритског bhurati, која има значење кретати се, стресати, праћкати се. У старом руском језику, према Демину, се ово име очувало као бурw, а реч бора означава урагански ветар код Руса, Турака и Италијана.
Трагове имена Бореја Демин налази у античком имену Дњепра Борисфен, као и у скандинавском називу простора између Белог Мора и северног Урала Бьярма (Biarmia), из кога произилази име Перм.
Посебну пажњу Демин посвећује руским бајкама у стиху – тзв. билинама. У њима посебно анализира лик Соловеја Будимировича, позитивног јунака, и његову супротност Соловеја Разбојника. Из тих анализа он долази до закључка да се под Соловејевом земљом крије Колско полуострво, односно Сунчева земља.
Валериј Демин је покушао у својим експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98 да пронађе материјалне доказе за своју теорију о хиперборејским траговима на полуострву Кола. Један од материјалних доказа представљају лавиринти (један цртеж таквих лавирината приказан је на слици 6.), који су направљени од облутака и имају пречник до 5 метара. Деминова експедиција је утврдила постојање најмање 10 оваквих лавиринта на обалама полуострва Кола.
Упоредо са лавиринтима, на полуострву Кола се јављају и камене пирамиде, нарочито у Лапландији где се налазе упоредо са саамским светилиштима од наслаганог камења и јелењих рогова сејдима. На стени крај Сејдског језера пронађен је петроглиф димензија око 100 метара, на коме се оцртава крстолика контура човека.
У близини Сејдског језера у Ловозерској тундри (средишњи део полуострва Кола) експедиција је 1997. године на 500 метара изнад површине језера у планини Нинчут пронашла трагове мегалитског комплекса (слика 7.) са остацима делимично затрпаних џиновских степеница и зидова који окружују простор са траговима урезаних необичних знакова и остатке 15 метара дугог насипа опсерваторије (скица приказана на слици 8.). Ове остатке Демин назива руинама Хипербореје, повезујући откривене остатке са Диодоровим помињањем Аполоновог храма у Хипербореји.
Истраживања Валерија Демина и његове две експедиције на полуострво Кола представљају само археолошки доказ теоријама. Руски научник Александар Игоревич Асов је порекло руског народа и трагове старе Прапостојбине потражио у анализама старе руске митологије. Осим Велесове књиге, о којој је већ било речи, предмет његовог истраживања биле су старе руске билине. На основу тих изучавања он је реконструисао збирку старе руске митологије, коју је назвао Златна књига Коладе17 и своју компилацију старих руских митова под именом Руске Веде18.
Александар Асов упоредно изучава митологију многих евроазијских народа и у њима налази заједничке корене. У њима је нарочито наглашен култ Сунца. Поређењем имена појединих божанстава и митских јунака код ових народа, Асов налази обиље подударности и варијација на исте теме. Из свега тога он извлачи логичне закључке о заједничким коренима и пореклу митова из заједничке Прапостојбине.
Асов сматра да су преци Индоевропљана (Прааријци, а тиме и Прасловени), припадници Артичке цивилизације (Арктиде), из северне прапостојбине (тј. Хипербореје) кренули на југ после ширења леда у XXIII миленијуму пре Хр. и да је други талас њиховог померања на југ уследио у VII миленијуму пре Хр.
Асов уочава да је још у VI миленијуму пре Хр. на Балкану и у Трансилванији цветала земљорадничка култура, која је се служила писмом откривен у налазишту Винча, које подсећа на сдалеко млађе сумерске знаке. Он наглашава да је са обала Дунава у VI - V потекла вештина топљења метала. Такође утврђује везу између подунавске и украјинске културе, наводећи откриће записа сличним винчанским и постојање трагова утврђених насеља са преко 10.000 становника са двоспратним породичним кућама. Напоменимо само да су грађевински прорачуни неких носећих дрвених стубова сагорелих остатака кућа откривених на налазишту у Винчи показали да се највероватније радило о двоспратним зградама од набоја.
Асов у својим истраживањима не анализира само хиперборејске корене и хиперборејску прапостојбину. Он посебну пажњу усмерава и на митску Атлантиду, чије наслеђе такође препознаје у митологији. При томе он има интересантну теорију, према којој је се Атлантида (заправо, једна од две које су постојале и то она која нам је просторно и временски ближа) налазила на обалама Мраморног мора, које је, према овој теорији, до IV миленијума пре Хр. било само језеро, спојено Босфорском реком са Црним Морем мањих димензија од данашњих. Према тој теорији, Дарданели још увек нису били мореуз, а услед пораста нивоа Средоземног Мора долази до пробоја Дарданела и до потапања најпре Мраморног Мора, а потом и до наглог пораста Црног Мора. Та велика поплава је узрок настанка легенде о потопу у области Атлантиде (заправо обала Мраморног мора) и северног црноморског приморја.
Преживеле избеглице од ове катастрофе се, према Асову, стапају са својим сродницима хиперборејског порекла у области северно од Црног Мора и настаје новија Прапостојбина Индоевропљана. У овој земљи украјински научник Јуриј Алексејевич Шилов19 препознаје свештену земљу Бхарат из ведске традиције и сумерских записа и зове је Арта, Артанија - постобина Аријаца. Асов се придружује Шилову у указивању на след назива прапостојбине Индоевропљана током више миленијума: Арата – Арта – Артанија. Истраживања Шилова откривају прапостојбину Аријаца у области северноцрноморских степа и око Дњестра и доказују јаке везе са каснијом културом Сумера (што се уклапа у сумерске легенде о прапостојбини Арати).
Александар Асов сматра староседеоце Балканског полуострва потомција ових Аријаца који имају израженију црту наслеђа Атлантиде, док је хиперборејско наслеђе јаче код севернијих Словена. Ову другу Атлантиду (са обала Мраморног Мора) Асов идентификује са Атлантидом грчких митова. Према Асовљевој интерпретацији Шиловљевих истраживања20, потоп ове Атлантиде и настанак Арате – Арте – Оријане – Орисије збио се пред крај IV миленијума пре Хр. У својим истраживањима Хипербореје и њеног наслеђа у индоевропским народима, Асов полази од тога да је на северу Азије и арктичким острвима од IX – VII миленијума пре Хр. владала суптропска клима и да је цивилизација Хипербореје цветала у овим областима од VII до V миленијума пре Хр. и да је промена климе наступила од V до III миленијума пре Хр. када се индоевропски народ усмерава ка југу и потискује негроидно прастановништво Евроазије21.
Асов налази нове топониме на северу који се слажу са Деминовом теоријом и односе се на култ Сунца: Карелија, Карско море, у којима се крије реч Хорс, Корс, која такође означава Сунце, о чему је већ било речи. Асов објашњава топоним Сејдско језеро паралелама из словенске митологије, из којих се види да појам Сед има значење свети, па се ради о имену Свето језеро, за шта Деминова експедиција налази и конкретне археолошке доказе.
Истраживање Живојина Андрејића о старом божанству Сафону – Бал Сафону – Сафи – Сипону – Сифону – Тифону који се из из Подунавља (у том смислу се поклапа са Вељтмановим закључцима о пореклу Савина, Сајвана, тј. Словена из Подунавља и Паноније) проширио на широк простор Средоземља и Блиског Истока22 кога многи научници препознају у Јахвеу-Саваоту. У тим сеобама старо божанство, од симбола светлости и Сунца у каснијим верзијама постаје побеђено божанство и добија форму змаја, инкарнације зла. У тим представама је птица симбол дневног сунца које се бори са подземним силама оличеним у змији. Чак и површним упоређивањем Андрејићевих анализа са Вељтмановим анализама Сиве и Сајвана и Змајем Гориничем из студије Мирољубова, стиче се утисак да постоје бројне додирне тачке и широке могућности (и потреба) за даље анализе.
Култ змаја и ратника који се бори против њега широко су распрострањени у словенском свету, о чему сведочи преглед бројних истраживања руских научника23. Ова истраживања доводе до веома интересантног повезивања појма митског ратника – борца против змаја са реалном физичком појавом – поларном светлошћу, која се јавља у поларној области. У суровим климатским условима поларне климе симболика Сунца се своди на драстичан ниво сталне борбе светлости и мрака, живота и смрти. У тој борби се преплићу старије и новије верзије митова, у којима се као симбол Сунца јавља змај, односно змај постаје непријатељ Сунца са којим се митски ратник бори.
Према овим теоријама, једна од персонификација врховног словенског бога је Велес (лако се уочава паралела са Андрејићевим истраживањима о Белбогу, Балу, Саваоту), који у првобитним верзијама има облик змаја, а по неким верзијама облик вука (корен *uel или *uol, је са овим у логичкој вези, а интересантно је да је исти корен и у вези са појмом волети, желети). Према овим истраживањима, на далеком евроазијском северу је настао мит о борби светлости и таме и у том простору њиховог раздвајања је смештана деобна линија између овоземаљског и загробног света. Господар света мртвих се јавља у облику бесмртног Кошчеја. Анализом руске митологије долази се до низа испреплетаних митолошких слојева, које је веома тешко пратити и узајамно поредити, а мотив змаја и ратника који се са њим бори је веома чест. Тако се јављају Огњени Змај, Змај Огњени Вук, Змајевић, Иван Царевић, Баба Јага, Иван Сучич, итд. Руске анализе указују на паралеле са Чајкановићевим закључцима о преношењу функције некадашњег врховног словенског бога на зимске свеце итд. Такође, резултати анализа С. Сендеровича24 показују да се појам борца против змаја (змејеборца) са примањем хришћанства претаче у лик Георгија Победоносца, тј. Св. Ђорђа, у коме се обједињују и појмови земљорадника, енергије и небеског крсташа. Основна нит ових резултата се у великој мери допуњава са поменутим анализама Живојина Андрејића.
Лада Виољева и Дмитриј Логинов у својим изучавањима симбола везаних за хиперборејско наслеђе посебну пажњу указују појму свастике, која је један од симбола Сунца25. Они сматрају да је он проистекао из закошеног једнакостраног крста, данас углавном познатог као Андрејиног крста (на таквом крсту је разапет св. Андреј), смештен у кругу заправо симболични приказ Хипербореје (копно са четири канала до централног вртлога). Свастика је добро позната међу Словенима и међу свим азијским народима као симбол Сунца и промене. Она се као Кресењ-коло јавља изрезбарено над вратима првих руских камених православних храмова (црква Покрова на Нерли у Владимиру и црква Преображења Спаса у Новгороду).
Анализирајући митове евроазијских народа и старе руске билине и митове, Асов налази мноштво паралела у мотивима и именима митских јунака и прати развој тих назива од прастарих времена, преко времена описаних Велесовом књигом, све до античких митова, који се сасвим уклапају у тај след.
Новија руска истраживања показују да је појам православље код Словена много старији од хришћанства и да је дубоко укорењен у народну религију и традицију и да су његови корени прастари26. Кирил Фатјанов износи мишљење да су стари Руси од хиперборејских предака наследили веру (Северну Традицију) у којој је постојало 12 светских сила и 12 богова посвећених свакој од њих, али је владао принцип Откровења Јединог Бога27 и у коју је био усађен принцип Светог Тројства. По Фтјанову, то је разлог што је у време апостола Павла хришћанство (са принципом Дванаестице садржаном у 12 Светих Апостола) масовно и лако прихваћено код Словена без икаквог отпора и буквално се сјединили са старом вером.
Касније се јавља велики отпор хришћанству код Западних Словена, не толико због његовог присилног наметања, већ првенствено због тога што се аријанска јерес није уклапају у укорењене принципе Светог Тројства. Словени нису могли да прихвате римску јерес о Светом Духу. Из истих разлога отпор хришћанству није постојао код православних Словена.
Пре више од 70 година Спасоје Васиљев, при описивању прелаза старе словенске религије у хришћанство (због чега је оно и опстало), новонасталу веру је назвао Расним Словенским Хришћанством28. Оваквом тумачењу словенског Православља се у потпуности придруже новији руски историчар Јуриј Д. Петухов, који сматра да је хришћанство настало као “крвна вера” и заживело због тога што се потпуно слагало са дотадашњим паганским обредима. Због тога он сматра да је урођени паганизам, Ведска вера, заправо “крвно” Руско Православље29.
Својом реконструкцијом Влесове књиге, Александар Игоревич Асов је створио својеврсну словенску Библију, која пружа огромну количину драгоцених података за изучавање словенске и индоевропске историје. Његова реконструкција и тумачење Влесове књиге представља велики извор за изучавање ране историје и религије Словена.
У својим коментарима Влесове књиге, Асов прати упоредно поменуте чињенице и пореди их са другим скаскама, билинама и другим изворима за изучавање руске митологије. Он показује логичку повезаност и природно претакање појединих појмова и назива током времена. С обзиром на то да је се истраживањима Асова, Демина и Шилова придружио велики број истраживача из Русије и Украјине, треба очекивати обиље доприноса наредних година, јер и оно на шта је већ указано пружа огромне могућности за даља изучавања30 .
Напомене
1. Нико Жупанић: “Тројанци и Аријевци”, LXXXVI књ. “Гласа” Српске Краљевск Академије, Београд, 1911.
2. Л.Н.Гумилев: “Этносфера - История людей и история природы”, Экопрос, Москва, 1993.
3. Ed. Le Danois: “Le Rythme des Climats”, с. 109-119, Payot, Paris, 1950.
4. Karl Gottlob Anton: “Erste Linien einen Versuches über der alten Slawen, Ursprung, Sitten, Gebräuche, Meinungen und Kenntnisse”, Teil I, с. 30; Teil II, s. 47-48, Leipzig, Teil I 1783, Teil II 1789.
5. Валерий Демин: “ Гиперборея - праматерь мировой культуры ”, http://lib.ru/DEMIN/giperborea.txt
6. Драгош Калајић: “Увод у арктичку теорију Локмања Махараћ Тилака”, предговор књизи Bâl Gangâdhar Tilak: “Аrktička pradomovina Veda”, с. 9-38, Književne novine, Beograd, 1987.
Калајић показује да се овде ради о једном од типичних грчких превођења значења имена по звучности, јер “арима-спу” преведено као “једно-оки”, а ради се о староиранској речи Aryannaaspa, која значи “Аријци који воле коње”
7. Herodot: Historia, IV. 13.
8. Jean Sylvain Bailly: “Lettres sur l'Atlantide de Platon et sur l'ancienne historie de l'Asie pour servir de suite aux lettres sur l'origine des science, adressées à M. de Voltaire par M. Bailly”, Londres-Paris, 1779.
9. Bâl Gangâdhar Tilak: “Аrktička pradomovina Veda”, Književne novine, Beograd, 1987. (прво издање ове књиге под насловом The Arctic Home of Vedas објављено је 1903. године). Тилак (1856-1920) има изузетно место предводника покрета за ослобођење Индије од колонијалног јарма, који је после његове смрти Махатма Ганди довео до остварења циља.
10. Милутин Миланковић: “Астрономска теорија секуларних варијација климе”, “Глас” Српске Краљевске Академије, књига 143, Први разред, свеска 70, Београд, 1931.
11. Милутин Миланковић: “Календар земљине прошлости”, с. 7, Из 117 књиге “Гласа” Српске Краљевске Академије, Графички завод “Макарије” а.д., Београд-Земун, 1926.
12. Валерий Никитич Демин: “Загадки русского севера”, Вече, Москва, 2000. - Валерий Никитич Демин: “Гиперборея – Исторические корни русского народа”, ИТД Гранд Фаир-Пресс, Москва, 2001. - Валерий Никитич Демин: “Русь Гиперборейская”, Вече, Москва, 2002.
13. T.R.Holme: “The Mammoth Riders”, рад приказан на сајту http://www.geocities.com/gardenofdanu/garden_e_danu.htm
14. Robert McGhee: “Climate and People in the Prehistoric Arctic”, рад приказан на сајту http://www.carc.org/pubs/v15no5/5.htm
15. Детаљније о томе постоји на Интернет страници
Валерий Демин: “Гиперборея - праматерь мировой культуры”, на адреси http://lib.ru/DEMIN/giperborea.txt
16. Так многославное тут основали святилище Богу
Дети гипербореев, Пегас со святым Агийеем.
Также Олен[ь]: он первым пророком был вещего Феба,
Первый, песни который составил из древних напевов.
(Павсаний. Описание Эллады. Х. V,8.)
17. http://paganism.ru/rus-veda.htm
18. Александр И. Асов: “Свято-Русские Веды – Книга Велеса”, Гранд фаир пресс, Москва, 2001.
19. http://www.rql.kiev.ua/kurgan/Aries.htm
20. Александр И. Асов: “Атланты – Арии – Славяне. История и вера”, с. 313, Гранд фаир пресс, Москва, 2000.
21. Александр И. Асов: “Атланты – Арии – Славяне. История и вера”, с. 313-314, Гранд фаир пресс, Москва, 2000.
22. Живојин Андрејић: “Витезови реда змаја”, с. 7-26, ИПА Мирослав, Београд, 1999.
23. Л.М.Алексеева: “Полярные сияния в мифологии Славян – Тема змея и змееборца”, Радуга, Москва, 2001.
24. Л.М.Алексеева: “Полярные сияния в мифологии Славян – Тема змея и змееборца”, Радуга, Москва, 2001., с. 302-306
25. Лада Виольева, Дмитрий Логинов: “Планетарний миф”, у зборнику “Гиперборейская вера Русов”, с. 9-70, Гранд фаир пресс, Москва, 2002.
26. Кирилл Фатъянов: “Гиперборейская вера Русов”, у зборнику
“Гиперборейская вера Русов”, с. 191-247, Гранд фаир пресс, Москва, 2002.
27. Фатјанов цитира Ломоносова из дела М.В.Ломоносов: “Дравняя Российская история” из 1758. године: “...поштовали Јединог Бога на небесима, који је о њима бринуо, а земаљска дела предавао другима (малим боговима)”
28. Спасоје Васиљев: “Словенска митологија”, с. 6-8, Србобран, 1928. репринт издање Велвет, Београд, 1996.
29. “Гиперборейская вера Русов”, с. 191-247, с. 396, Гранд фаир пресс, Москва, 2002.
30. Читалац може наћи обиље интересантних тема на сајту http://www.paganism.ru/
Драгољуб Антић
3 savjeta kako da spasite sebe i svoje mentalno zdravlje
- 1. Ugasite TV, to je glavno leglo zaraze
- 2. Novine, u tabloide pretvorene, zaobiđite u širokom luku
- 3. Knjigu, daleko od zvona i praporaca, prigrlite
Radomir D. Mitrić dobitnik nagrade "Đura Jakšić" za knjigu "Kino Mediteran"
Kupite / Poručite knjigu:
Info
Hiperboreja je jedan od najstarijih i najčitanijih književničkih blogova u regionu (18 godina postojanja - preko 3 miliona pregleda). Kontakt: E:mail: radomirdmitric@gmail.com / Viber: 0631509873
Richard Hawley
LB
Broj članaka na blogu:
Najvažnije oznake
- Esej (358)
- moji prevodi (175)
- Poezija (1203)
- Proza (326)
- Putopis (42)
Arhiva
-
▼
2011
(450)
-
▼
март
(108)
- Vrt ljubavi, Vilijem Blejk
- Ogledi o filosofiji umjetnosti, Hans-Georg Gadamer
- Kruh Svetog Pavla, Predrag Matvejević
- Moji pronalasci, Nikola Tesla
- Mistično iskustvo cveta, Živodrag Živković
- Sretenje, Nikola Vranjković
- Metafora o umetnosti: Ogledalo, Boris Pasternak
- Bartlbi i kompanija, Enrike Vila Matas
- Napuštena odeća ronioca, Dželaludin Rumi
- Assasino, Milan Mladenović
- Molitva Fransoa Vijona, Bulat Okudžava
- Na nešto me sjeća taj grad, Rade Šerbedžija, Arsen...
- Ostrvo, Jovan Zivlak
- Srce, moje srce, Arhilohus sa Parosa
- Nevidljivo zbivanje, Bela Hamvaš
- Afrikanac, Žan Mari Gistav le Klezio
- Corpus Barbaricum, Konstantinos Kavafis, Mahmud Da...
- Nabokovljev plavi, Lana Bastašić
- Slijepac i pjesma, Muharem Bazdulj
- Impotencija, erotika i književnost, Daliborka Kiš-...
- O Fizisu, Martin Hajdeger
- O sintezi, Peter Sloterdijk
- Dubina, Dragan Jovanović Danilov
- Želja, Zvonimir Husić
- Partitura za pjesmu i lutalicu, Nikola Đuretić
- Venetska pjesma, Radomir D. Mitrić
- Neopoziva smrt Venecije, Adrijana Šimanjska
- Monogram, Odisej Eliti
- U Bordelu muza: Triptih, Irvin Lejton, Čarls Bukov...
- A ipak knjige, Česlav Miloš
- Grčka, Jani Rico
- U isto ovo vreme, Marija Stojanović
- Benove etide, Nikola Živanović
- Prećutano, Radomir D. Mitrić
- Pčela, Nenad Jovanović
- Трст, Саша Јеленковић
- Na oštrici brijača, Petar Matović
- Goranu, razgovarajući o Mongoliji, Maja Klarić
- Priča Jevrejina lutalice, Žan D`Ormeson
- Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski
- Dunav, Klaudio Magris
- Uvod u Filosofiju, Eugen Fink
- Hiperion, Fridrih Helderlin
- All Apologies: Neka Bog blagosilja Ameriku, Aleksa...
- Staza kroz Kišovu baštu, Miroslav Karaulac
- Male proze, Mišel Turnije
- Utopija izmene sveta, Mihailo Đurić
- Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružan...
- Put ka jeziku, Martin Hajdeger
- Dolazak rata : Akteon, Ezra Paund
- Spavač u dolu, Artur Rembo
- Елеусинске мистерије
- Književnost i život, Žil Delez
- Uskrsnuće, Roberto Bolanjo
- Antologia Cubana, poezija
- O Fanteu, Čarls Bukovski
- Lisabonska priča, Vim Venders
- Једини сан, Растко Петровић
- Utva zlatokrila, Desimir Blagojević
- Rodni breg, Rade Drainac
- Balada, Branko Miljković
- Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld
- Novi Jerusalim, Borislav Pekić
- Zli demijurg, Emil Sioran
- Mangalia, Tomaž Šalamun
- Poezija, Jelena Arsenijević Mitrić
- Писма из Норвешкe, Исидора Секулић
- Grad Bogova, Boris Nad
- Beleška o poetici, Ivan V. Lalić
- Sumatra i Objašnjenje "Sumatre", Miloš Crnjanski
- О Хипербореји, Драгољуб Антић
- Saveti mladom piscu, Danilo Kiš
- Priča o dvojici koji su sanjali, Horhe Luis Borhes
- Iz Mađarskog Hiperiona, Bela Hamvaš
- Proza i poezija, Vojislav Despotov
- Almodovarova teorema, Antonio Kazas Ros, sinopsis
- Bosnia, Ultima Thulae, Radomir D. Mitrić
- Adagio, prilog za Ars Poeticu, Radomir D. Mitrić
- Mediterraneo, Radomir D. Mitrić
- Праксителов реквијем за Фрину, Радомир Д. Митрић
- Острво, кула, светионик, Радомир Д. Митрић
- Зидање куле, Радомир Д. Митрић
- Pravila za ljudski vrt, Peter Sloterdijk
- Scientia Sacra II, Bela Hamvaš
- Texta in contextibus, Helmut Feter
- Doći na svijet, dospjeti u jezik, Peter Sloterdijk
- Ogledi o filosofiji umjetnosti, Hans Georg Gadamer
- Metamorfoze metafizike, Marijan Cipra
- U istom čamcu, Peter Sloterdijk
- Kastrirana senka Svetog Garta, Milan Kundera
- Sonet, Alfred Daket
- Vojnici, Frenk Stjuart Flint
- O saznanju, Lešek Kolakovski
- Muzika nižih sfera, Adam Zagajevski
- Divlja navika, Spiro Vreto
- Biblioteka kao stanje, Alberto Luis Manguel
- Zimska pastorala, Radomir D. Mitrić
- Hidžra, Džoni Mičel
- Razmišljanje o eseju, Lotar Bajer
- Proces čitanja, Volfgang Izer
-
▼
март
(108)
3D Publikum
Укупно приказа странице
CC
Hyperborea by Radomir D. Mitrić is licensed under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.